Знам да се вјероватно већ на самом почетку не бисмо сложили око употребе ријечи омаж у наслову. Можда омаж, строго гледано, треба да садржи неки други, више умјетнички облик. Али рачунам да Ви никада нисте гледали строго. Томе ваља додати да Ви можда понајбоље знате зашто ово пишем у облику чланка, овако епистоларно. Рачунам, такође, да бисте у Вама својственој скормности на мој аргумент одвратили да се омаж даје знаменитим личностима, те да вам због тога не приличи. И опет се не бисмо сложили. Управо такви људи заслужују највеће почасти. Заслужују јер их уопште не траже. Тиме се човјек ближи узвишеној љубав, јер права љубав никад не тражи своје.
Но, није то нама први пут да се на почетку не слажемо. Нисмо се слагали ни када сам као новопечени средњошколац тврдио да оно што пишем не вриједи ама баш ништа и да ћу због тога све што сам написао да побацам. Хтио сам у ствари да се некако извучем из незгодне ситуације у којој сам се нашао јер сам на часу упознавања у маниру незрелог мангупа желио да се нашалим са Вама, када сте питали да ли се неко од нас ученика у слободно вријеме бави писањем. Данас знам да сте то питали јер сте били главни уредник школског листа. Тада то нисам знао. Рекао сам да пишем иако ван писмених радова у основној школи нисам ништа писао, а и ти радови најчешће нису били за неку похвалу. Мислио сам да ћете заборавити моју неуспјелу шалу, али нисте је заборавили. Штавише, сваки наредни час сте ме подсјећали и тражили да Вам донесем да видите то што пишем. Е, тада сам, у посљедњем покушају да се ослободим свега тога, рекао врло одсјечно да оно што сам написао не ваља ништа и да ћу то све да уништим. А Ви сте ми благо, са осмијехом изнад сваке подругљивости, онако како само Ви знате, рекли једну реченицу коју никад нећу заборавити: „Немој само да спалиш све као Гогољ.“ Нисам више имао куд. Био сам принуђен да нешто напишем и да Вам донесем да погледате. Како је изгледало то што сам тада написао, не желим ни да се сјећам. И Ви и ја смо знали да је то испод иоле озбиљног нивоа. Но, нисте ме обесхрабрили. Пошто ми писање баш није ишло од руке, прикупљао сам прилоге за школске новине. У међувремену, нешто се промијенило у мом стилу писања… Остао сам до краја свог средњошколског образовања ученик-уредник школског листа, што ће, како ће се касније испоставити, битно утицати на мој животни пут.
Када ми је на Светосимеонској академији у Зворнику, крајем фебруара 2018. године уручена награда за књигу године, били сте у публици, будући да су ученици Техничког школског центра учествовали у самом програму. Приликом обраћања испричао сам јавно оно што сам горе написао и није ми то било први пут. Затим сам рекао да ту награду посвећујем Вама и позвао Вас том приликом да изађете до мене на бину да Вам се захвалим и додијелим награду у виду мојих књига са посебним посветама. Били сте изненађени. Нико није знао за моју намјеру. Сада Вам кажем да је то један од најдирљивијих и најљепших призора у мом животу.
Ко год је имао срећу да Вас упозна, може да свједочи о човјеку несвакидашње харизме и задивљујућег карактера. Такви људи се заиста ријетко срећу. За четири године колико сте ми предавали српски језик и књижевност, никада нисам чуо да сте повисили тон. На неки диван начин сте успостављали дисциплину. Плијенили сте тешко достижном смиреношћу, лијепим рукописом, озбиљњошћу која не спутава слободу, префињеном духовитошћу и благим осмијехом у коме се откривала ваша душа. Кажу да су очи огледало душе. Ако је то заиста тако, онда сте Ви имали очи у осмијеху и осмијех у очима. Подстицали сте разноврсна некад чак и необична тумачења. Пуштали сте ученике да имају своје мишљење чак и кад се њихово мишљење није слагало са Вашим. Били сте први професор у мом школовању који није тражио од ученика да устају док с њим разговарају. Када бисмо радили писмене задатке увијек сте нам говорили да не журимо, да можемо наставити са писањем и сљедећи час, само да на крају текста ставимо три тачке.
Неки кажу да сте нас напустили. Ја им просто не вјерујем. „Можда спава са очима изван сваког зла“. Некако знам да сте вољели тај стих. Наша је вјера таква да нико не одлази заувијек. Уосталом, за мене живите у свакој мојој реченици.
Сигуран сам да нисам Ваш најбољи ученик. Али сам још сигурнији да је довољно бити Ваш. И још нешто. Не опраштам се ја на овај начин од Вас. Само Вам шаљем текст за нови број „Видика“.
Заувијек захвалан и заувијек твој ученик,
Станислав Томић
