Неки од  наших професора сваког дана посјећује школу у којој су били средњошколци. Колико су је завољели, не знамо. А да долазе - долазе. Они су радници у истој школи. Међу њима је и Радмила Шобо. 

Да ли сте икада размишљали о томе да радите као професор? Када сте то одлучили? Да ли сте размишљали да ће то бити у нашој школи? 

Идеја да радим као професор јавила се пред крај 4. разреда средње школе, а када сам уписала факултет знала сам да ће то бити мој позив у животу. Нисам размишљала о томе да ћу радити баш у ТШЦ-у, али стицајем околности запослила сам се овдје и драго ми је због тога.

Како је изгледао ваш први час? Да ли вам је било тешко да се навикнете?

Сви они који се школују за професоре на факултету имају методику наставе и у оквиру исте праксу у школи. Праксу сам имала у основној и у средњој школи, тако да ми је рад са дјецом био познат. Ипак, и поред тога, није било свеједно! Почела сам радити као апсолвент и разлика у годинама била је мала, тако да је било тешко остварити ауторитет. Временом је постало лакше и сад мислим да имам добру комуникацију са ученицима.

Некада професори, а сада колеге – шта мислите о томе ?

То је била олакшавајућа околност. Помогли су ми да се што боље снађем у послу. Пренели су ми знање које ми је послужило у животу. Хвала им на томе, а поготово мојој разредној Олги, која увијек има добар савјет. Морам да споменем да су ми сви остали у лијепом сјећању: проф. Рајка, Милан, Владо, Ацо, Љубе, Славица.

Колико вам је образовање помогло у животу?

Образовање је веома битно за живот. Ако знамо да је најважнија  образовна институција школа, онда треба правилно искористити вријеме проведено у њој. Не каже се узалуд да су нам професори други родитељи! То је тако јер покушавају од ученика створити образованог и културног човека и на тај начин помоћи му кроз живот. Ако их послушамо то ће нам само користити!