Награда „Млади србиста” додјељује се ученицима за литерарне радове на задате теме, а једна од веома популарних тема била је управо „И мој је тата имао брата”. Јована Митровић је одлична ученица трећег разреда саобраћајне школе (Техничар логистике и шпедиције). Поред љубави према струци коју је одабрала, Јовану је одувијек красила и љубав према умјетности, не прави разлику да ли је у питању књижевност или ликовна умјетност.
На конкурс се пријавила након консултација са професорицама српског језика, Вером Голић и Наташом Јакшић, чији допринос увек истиче. О самом тексту, који је одушевио све који су имали прилике да га прочитају, укратко је рекла:
"Свака породица носи приче које никада нису испричане до краја, оне о којима се више ћути него што се говори. Када ми је професорица поменула конкурс „Млади србиста“, нисам тражила инспирацију, тема је пронашла мене. Чим сам чула њен назив, у мени се јавила јасна намјера да дам глас ономе што је у мојој породици годинама остало прећутано. Те неизговорене ријечи постале су темељ за рад који слиједи.
На том путу, дугујем захвалност професорици. Не само зато што ми је открила овај конкурс, већ зато што је њена вјера у мој рад била онај пресудан вјетар у леђа и што ми је помогла да оживим сјећање на стрица."
Да бисте могли да разумијете шта је то тачно одушевило стручни жири и због чега нико не остаје равнодушан након читања Јованиног рада, у наставку текста имате прилику да прочитате Јованину причу.
И мој отац је имао брата
Да ли је ваш отац некада добио казну јер је на лицу имао густу, црну браду, а на
личној карти је био уредно обријан? Вјероватно није. Е па, мој отац јесте, и то је једина
казна у његовом животу коју је платио са неком врстом горког поноса. Ово није прича о
саобраћајном прекршају, већ о ономе што остане од човјека када му рат и судбина узму
оно најрођеније.Иако мој отац има тројицу браће са којима се редовно виђа, у нашој кући се
најчешће помиње онај један којег нема. Није он био ни најстарији, да би га водио кроз
живот, ни најмалађи, да би га сви посебно пазили. Био је средњи. Звао се Миладин. И он
више није жив.Често посматрам оца како о њему прича са неким необичним, сјајем у очима, на
неки чудно срећан начин, као да покушава да га том причом бар на тренутак оживи. Каже
да на свијету није постојао бољи човјек. Кад год сретнемо, кроз живот или у причи, неког
момка који зрачи поштењем и ведрином, отац застане, уздахне и тихо каже: „Е, он је исти
мој Миладин.“Не мисли притом на црте лица или боју очију: њему изглед никада није био битан, само
нарав. Док су били дјеца, нису се увијек најбоље слагали, али како су расли, мој отац је, не
признајући то, маштао о томе да карактерно постане као Миладин. Радили су заједно,
дијелили хљеб и планове, уживајући у оним малим, обичним тренуцима које само
породични мир нуди.Отац каже да је Миладин имао руке које су умјеле све да поправе, и срце које никога није
хтјело да сломи. Причају да је био човјек који би заобишао мравињак да га не згази.
Његова доброта није била у великим ријечима, него у томе како је гледао свијет око себе,
са неким добоким поштовањем према свему што је живо. Често је причао о природи.
Говорио је да је она одувијек побјеђивала човјека и да сваки пејзаж има урођен карактер
којем се дивио из дана у дан. Видио је љепоту тамо гдје је други нису ни тражили. На
послу, кад би сви изгубили живце, он би само пребацио руку преко очевог рамена и рекао
једну ријеч од које би се све смирило. Миладину никада ништа није требало: себе је
увијек стављао на посљедње мјесто јер му је туђе добро било важније од сопственог.А онда је дошло оно најгоре. Дошла је смрт, увијена у униформу рата.
Отац је тада пустио браду. Када су га зауставили, није имао снаге да објашњава
зашто је носи, нити је хтио да ту светињу прља пред незнанцем у униформи. Одлучно је
платио казну новцем, јер се она у души ионако плаћа доживотно. То раде људи који
поштују, ћуте и плаћају цијену свог бола. Данас мој отац мрзи браду, али занимљиво је да
природу и даље воли. Иако га она подсјећа на брата који је у њој видио живот, отац у то
зеленило бјежи као у једно склониште. Један од стричева је свом сину дао његово име
надајући се ваљда да ће то име у кућу вратити макар дио оне топлоте која је нестала те
црне године. С друге стране, Миладин је иза себе оставио два сина. Чудо је то како их сви
посматрамо. Скоро их нико не гледа као засебне личности, већ сви у њима тражимо дух
човјека ког нема. Као да су се разбијени комадићи Миладинове душе састали у њима
двојици. Један има његово лице, исти онај поглед који се не заборавља; други је наследио
његову нарав, ту ријетку, питому доброту и мир који је мој отац толико цијенио.Довољно је да један од њих двојице помјери руку на одређен начин или да се насмије, ја видим
како мом оцу на тренутак застане дах. У тој секунди, Миладин је ту, у соби са нама.
Насмијан, жив, као да никада није ни одлазио.Ваљда је то тај свијет одраслих који још увијек не разумијем најбоље, свијет у коме
се бол не лијечи, него се носи кроз друге људе. Кажу да човјек долази из земље и враћа
се у њу. Ја се надам да се вратио у оно о чему је причао и живио сваки дан. Отац ми често
каже да не ваља копати по прошлости, јер човјек тако може само дубоко зарити оштрицу
у сопствено срце. Ипак, гледам га како сваког дана, кроз сваку причу о Миладину, он сам
непрестано копа по својим ранама. Он то не чини зато што жели већ зато што је то једини
начин да онај средњи брат, онај најбољи човјек, никад не буде заборављен. Када сам
завршила овај текст, хтјела сам да му га прочитам. Спустио је поглед и зауставио ме прије
прве ријечи.
И тада сам схватила.
Неке приче се лакше причају него слушају.
У тексту смо поменули да Јована обожава и ликовну умјетност. Из љубави према истој и великој жељи да својој професорици украси кабинет, насликала је неколико занимљивих радова.
