Да је признање заиста у правим рукама можете препознати по Грујићевој најави, која је прилично изненадила и самог Миралема.

„Имам једну, не обавезу, него част. Сви сте ви били добра деца. Али, нека од вас се посебно издвајају. Један момак, који је, не на неки класичан начин обележио своје школовање, не можда најбољим оценама, али својим активизмом и својим залагањем за школу, за заједницу комплетно, што је примећено и од градске управе, па је добио и награду поводом 615. рођендана. Он је обележио нашу школу у претходне четири године – Миралем Хајдаревић. Миралеме, хвала ти на свему што си учинио за нашу школу!"

Како је то све Миралем доживео, можете прочитати из његове објаве на друштвеним мрежама.

"И овај пут пишем дан послије.

Јер синоћ нисам могао. Не зато што нисам имао шта да кажем, већ зато што су ме емоције потпуно преплавиле.

На матурској вечери, док сам сједио окружен онима с којима сам дијелио године, тренутке, погледе и тишине, изговорено је моје име. Посебна награда за допринос школи и заједници.

Устао сам, а тада је кренуо аплауз. Тако снажан, топао, искрен. Аплауз који ме оставио без даха, без ријечи, без снаге. Никада у животу нисам доживио да ме толико људи погледа с поштовањем, с осмијехом и срцем које куца заједно с мојим. Тог тренутка нисам знао како да дишем, а камоли да говорим. У руке сам примио поклон. Унутра је била посвета. Ријечи које су ме сломиле и саставиле у исто вријеме. Најљепша посвета коју сам икада прочитао. Написана с таквом пажњом, с таквим разумијевањем да ми се урезала у срце. Заувијек.

Зато сада пишем. Да покушам рећи оно што тада нисам могао.

Хвала мојој школи. Не само зидовима, не само клупама, већ сваком човјеку у њој. Хвала што сте ме видјели, што сте ме чули, што сте ми дали простор да будем оно што јесам. Хвала што сте ми вјеровали када сам долазио с идејама, што сте ми дали прилику да покушам, погријешим, растем.

Хвала мојим професорима. На сваком сату, на свакој ријечи, на сваком погледу који је говорио: вјерујем у тебе. Хвала вам што сте нас учили не само из књига, већ и из живота. Што сте знали стати уз нас, а не изнад нас. Што сте нас градили и онда када то нисмо примјећивали.

Хвала мојим разредним старјешинама. Имао сам три. Различити путеви, различите године, али исти осјећај да имам некога уз себе. Хвала вам што сте били моји водичи кроз најважније разреде мог живота. Што сте ме знали смирити, подстаћи, разумјети. Сваки од вас ми је оставио неизбрисив траг. И увијек ћу га носити са собом.

Хвала управи школе што сам увијек имао слободу да будем свој. Што сам могао да предложим, да покушам, да вјерујем.

И посебно хвала директору. Човјеку који је у сваком тренутку знао како да буде подршка. Који је знао да саслуша, да разумије, да не гаси идеју, већ да је охрабри. Ваша подршка ми је била снага. Вјеровали сте у мене и када ја нисам био сигуран да могу.

Зато ова награда није само признање. Она је осјећај. Осјећај да се труд препозна. Да се љубав према ономе што радиш цијени. Да се човјек види. И та посвета… у тој књизи… није само успомена. Она је доказ да су праве ријечи још увијек могуће. Да права пажња још постоји. Да нечије ријечи могу постати дио тебе.

Хвала свима који сте ми синоћ дали разлог да ћутим.

Јер понекад се љубав и захвалност не могу изговорити. Могу се само доживјети.

А ја сам их синоћ доживио. До краја."